Sjećanja

PUT U BOLNICU

zole | 29 Jun, 2009 19:22

Ležim na ćebetu.Toplota koja mi se razlijevala tijelom polako prelazi u ledenu jezu.Sve mi je hladnije i hladnije.Dolina ispod mene bolno ječi pod udarima granata koje i dalje prelijeću preko nas.Polako se podižem na laktove.Gledam svoju kuću.Šta li mi rade otac i majka.Kako li majka izdržava sa njim.Neće da je sluša i redovno uzima tablete."Čuvaj se" prolazi mi glavom .Kao da je nešto osjetio pa me upozoravao.Podižem se više na laktove.Vidim da iz ćebeta vire dvije čizme.O kakva me radost obuzela tog momenta.Bože pa noga nije odbijena,obadvije su tu.Obadvije čizme!Vjerovatno sam samo teže ranjen.Ne daj se, ne paniči, budi miran.Hiljade misli mi prolazi glavom.Sanitet staje pred nas.Izlaze Dobri i Neđo.Neđo je naš doktor.Svi ga zovemo Dok.Student je stomatologije."Ko je ranjen"?" Zoka". Odgovaraju mu.Dok otkriva ćebe gleda u noge."Dobro ,dobro podvezali ste nema jakog krvarenja.dajte ga unutra".Meni je bilo najbitnije kad sam čuo da nema krvarenja."Kako se osjećaš"?Čujem Doka."Jebajga".Odgovaram.Smještaju me u sanitet.Bolovi postaju sve jači.Vidim pored mene neko sjedi.To je Boki,ima bolnu grimasu na licu."Boki ,gdje si ti pošo"?Pitam ga."Zakačilo i mene u leđa".Odgovara.Vidim da bulji u moje noge."Kako to izgleda"?Pitam ga.Klima glavom i nešto nerazumljivo mrmlja.Nešto govori što bi moglo da liči na pa eto nako.Pitam ga hoće li mi ostat noga.On odhukujei kaže:"Hoće".To je tako izgovorio da mi je bilo jasno da neće .I tog momenta sam se pomirio s tim da neću imati nogu.

Do bolnice nemamo mnogo desetak kilometara.Svaka rupica na putu mi pravi nesnosne bolove.Samo da izađemo na asfalt biće lakše razmišljam.Ali nikako da izađemo iz šume.Nekako mi se oteglo.Vozimo se niz brdo i moram da se držim rukama jer stalno klizim naprijed.Vidim i Boki osjeti svaku rupu po njegovim izrazima na licu."Koliko ima dobrice,gdje smo"?Pitam prvi put."Evo brzo će mo,blizu smo ,pa znaš". Odgovara Dobri.Meni se čini da putujem satima.Nalijećemo na neku rupu i to mi stvara takav bol da samo što ne izgubim svijest.Pa zar više nismo stigli kao da putujemo na Pale a ne u Blažuj.Razmišljam."Gdje smo Dobrice,oćemo li"?"Tu smo blizu,pilana".Pa mi smo tek krenuli jebala ga pilana a vozimo se ima sat.Ponovo razmišljam u sebi.Trruckanje se nastavlja i bol prelazi u konstantan."Hoćemo li brzo"?Ponovo pitam."Šta da mu kažem Dok"?Čujem Dobricu."Ćuti i vozi,nije mu lako". Odgovara Dok.Napokon ugledam betonsku podzidu.Dobro je nadvožnjak, Blažuj ,tu je bolnica.

Vrata od saniteta se otvaraju.Vidim Doka kako na nekog viče."Brzo ,brzo".Boki izlazi i na leđima mu vidim poveću krvavu mrlju."Daj ta nosila ,brže".Čujem Doka."Šta ste ovo donijeli ,samo mu treba još da ispadne"Dok i dalje galami.Vidim nosila kako lete kroz vazduh i čujem tresak.Nosila napokon stižu prebacuju me na njih .Bol mi prolazi tijelom ,gubim svijest.Budim se u operacionoj sali.Oko mene sestre.Ležim na stolu.Hladno mi je sav se tresem.Sto kao da je napravljen od samog leda.Ne osjetim nikakvu bol.Sestre mi kidaju dugmad i skidaju košulju.Rasjecaju pantalone."Budan je"Kaže neka od njih."Samo radite".Čuje se muški glas.Malo podižem glavu i vidim svoja stopala.Desno nekako čudno položeno po stolu.Svo je nekako tamno.Pokušavam da mrdam prstima.Ne uspijevam samo osjećam da mi to stvara bol.Pokušavam ponovo.Opet prsti ne slušaju.Napokon odustajem.Sada sam sto posto siguran da ostajem bez noge.Ali neka kad može burazer sa protezom mogu i ja."Koja li je krvna grupa"?Čujem sestru."Nulta sam ,nulta pozitivna."Odgovaram."Pazi da ti ne bi vjerovali".odgovaraju sestre u glas.Napokon se pojavljuje doktor Pejić.Meni prinose neku masku.Počinjem da pričam ."Ja... tebe... do..ktore.. znam,ti...ti...si rođak...moga kuma...A onda osjetim kako se polako opuštam,nekako mi lijepo i toplo."Laku noć" čujem kako neko rečeI tonem u duboki san.