Sjećanja

Ranjavanje

zole | 20 Jun, 2009 13:04

Granate i dalje prelijeću preko nas iz pravca Ormanja.Iz dubine Igmana čujemo ispaljenja iz VBR.Kroz nakoliko sekundi se začuju eksplozije na Ilidži.To traje satima.naša artiljerija sporadično odgovara.Umorni smo ,gladni,ne ispavani.Ne mogu nikako da zaspim.Znam sebe kad se umorim teško zaspim.Većina mojih drugova kunja po zemunicama.Zuuum,fiiijuu,duuum,traaaas.Muzika raspoloženja se nastavlja.A onda iz naše dubine artiljerijski plotuni.Duuuuum.Pa fijuci naših granata.Kako lijep zvuk kad znam da su naše.Po kotama ispred nas i dubini neprijatelja počeše eksplozije.Bruuum ponovo iz naše pozadine,pa opet...Tenkovi sa Ban Brda počeše da tuku put preko Igmana.Muslimanska artiljerija zaćuta poslije žestokog odgovora.

Noć se polako primiče.Na stražu ću poslije ponoći.Jedem neku konzervu bez ikakvog ukusa.Glad i ne osjetim i ako nisam ništa jeo od juče.Stalno zijevam ali nikako da zaspim.Mučim se u zemunici na tvrdom neudobnom krevetu napravljenom od ukovanih bukovih grana.Izlazim na polje u noć .Pušim.Hladno je za juni.Oko mene tišina.Nekakva teška,prosto pritišče i guši.Mnogo mi je bilo lakše dok je "grmilo".

Dolazi vrijeme za stražu.Bojan i ja smo zajedno između keca i trojke.Kec je na samom vrhu dok je trojka malo ukoso ispod.povezani su strmim tranšeom iskopanom u kamenju.Tiho razgovaramo.Stalno osluškujemo.POvremeno jedan od nas malo prikunja.Kad sam bio slobodan nisam mogao, a sad spavam stojeći.Boki mi daje limun koji je našao u torbi nekog muslimana.Limun mi gasi žeđ i osvježava me.Silazimo prema trojki.Stavljam šljem na glavu.Težak mi je.Pretežak.

Nikako ne mogu da se smirim.Gdje god stanem nije mi sigurno.Sve me podilazi neka jeza.Nije od hladnoće.Stalno mijenjam mjesto.U dubini Ormanja čuje se pomijeranje tenka.Ako nas je nanišanio u toku dana a sad se pomijera ne može nas pogoditi.Ako nas nišani sa IC uređajem opet nas ne može nanišaniti predaleko je. Znam to jer odlično poznajem tenkove.Dum!Začujem ispaljenje.Nekako mi laknu.Tiho šaputanje granate visoko iznad nas me malo smiruje.To se tenkista odlučio malo za grad.Tras začu se u dolini ispod nas.Granata je pala negdje oko crkve.Dobro je ne gađa nas.

Dum!Drugo ispaljenje.Pa ovo nije tenk!Minobacač!Sinu mi kroz glavu."Bježmo eto je".Reče Bojan.Samo što sam napravio korak,začuh "s" neopisivo kratko .Vrućina mi zahvati desnu nogu.Pakleno je vrela,vrućina se širi uz tijelo.Leđima udaram u kamenje.Vrelina prelazi u bol.Osjećam kako mi nešto prži i lijevu natkoljenicu."Odbi mi nogu".Ne znam da li govorim ili mislim,da li ćutim ili vrrištim.Pokušavam da ustanem.Rukama pipam neku tečnost."Krv".Iskrvariću.Čitav rat sam se toga plašio,da budem ranjen i da iskrvarim.Iznad glave vidim kanister za vodu,sav je izbušen.Nije krv voda je.Kao da lebdim.Kao da se gledam iz visine.To sam ja ležim.Ustani,ustani.Gledam u visinu a u glavi mi zuji,nikako ne mogu da se orijentišem.Šta bi.

"Momo...Momo". Ne znam da li ga dozivam ili samo pokušavam."Momo....odbilo mi nogu"Ponovo ne znam da li glas izlazi iz mene.Tog momenta sam samo vjerovao u Momu.Njega poznajem odavno,uvijek mi je bio drag..Pokušavam da ustanem.Noge me ne slušaju.Rukama se odupirem o kamenje.Napipo sam lopatu,pokušavam da se oslonim o nju ali desna noga mi je teška,ne mogu da je podignem.Neko mi prilazi.Vidim kako Bojan baca bombe.Nečije ruke me podižu."Brzo... daj ga meni... na leđa...brže".Svaki pokret mi stvara veliku bol.Oko mene vidim Dragana,Momu,Boru.Na nečijim sam leđima.Nosi me uz tranše.Obuzima me neka toplota.Bol kao da umanjuje.Na trenutke kao da gubim svijest ili zaspim a i vrijeme je više tri noći ne spavam."Jest težak pomozite mi".Preuzima me neko drugi.To mi ponovo stvara bol.Ponovo osjećam neku toplotu uz tijelo,samo mi desna noga teška iz nje mi stalno dopiru pulsirajući bolovi.Sve su jači i duži.Tranše kao da je dug kilometrima nikako da izađemo iz njega.

Na izlazu iz tranšea me spuštaju na ćebe.Dejo prilazi i gura mi neku tabletu u usta,izvlači mi kaiš i vidim da ga zateže oko moje noge.Ponovo me hvata panika "iskrvariću",zato mi on steže nogu mora da punio krvarim."Ko je ranjen".Poznajem Acu.VIdim ga kako gleda u moje noge i okreće glavu.Čas sam svijestan čas ili u nesvijesti ili spavam.Oko nas padaju granate.Granate se nikada nisam bojao.Ni sad ne osjetim strah,samo želju da živim."Nosite ga do puta"čujem Acu"saće sanitet".Ponesu me na ćebetu.Neko meuhvatio za šljem.Kaiš od šljema poče da me davi.Pobunim se i taj me pusti.Skinem šljem i bacim ga u šumu.Iz doline dopire zvuk saniteta.to me malo smiruje.