Sjećanja

Bolnica Koran smještena je na Palama u motelu Koran, napravljenom za potrebe olimpijskih igara.Kreveti su poređani u dvije sale .Uprvoj većoj je četiri reda kreveta, a u manjoj dva.Smješten sam u prvu salu ukojoj je odprilike četrdesetak kreveta.Civili, vojnici,djeca,žene svi smo zajedno.Smjestili su me na drugi krevet odmah do vrata.Napokon sam u udobnom ležaju nakon onog drndanja u sanitetu.Nemam pojma koliko je sati.Umor me savladava i počinje da me hvata san.Negdje iz četvrtog reda se čuje muzika.Polagano se opuštam i razmišljam kako ću spavati do sutra u podne.Pored mene se začuje hranje.Polako tonem u san.Povremeno me budi hrkanje.Odjednom blijesak i eksplozija.Budim se u strahu.Majku im i ovde me nađoše pomislim.Ubjeđen sam da nas je pogodila granata.Sav sam u strahu.Na brzinu razgledam po sobi.Sve je na svom mjestu samo par ranjenika me čudno gleda."Šta ti je ". Pita jedan.Vidim da sam sanjao.Ćutim jer ne znam šta bih im rekao.Ponovo se umirim i pokušavam da zaspim.Ponovo blijesak, i opet se budim,ponovo sam u velikom strahu.Uopšte ne razlikujem da li je stvarno ili sanjam.Osjećam velike bolove,vjerovatno zbog naglih pokreta.Sav sam mokar,znoj mi curi niz lice.Napokon svaćam da sam sanjao.Oko mene većina ranjenika spava.Ležanje na leđima mi je već dodijalo rado bi se okrenuo ali svaki pokret mi stvara bol .Da mi se samo malo pomjeriti.Nešto me žulja oko lijevog bubrega.

Ležim i buljim u plafon.Nerovoza mi se sa svakom sekundom sve više povećava.Više nemogu da držim oči otvorene,a nemogu ni da zaspim ako i zaspim ponovo eksplozija ,blijesak,dim.Ne znam šta mi je teže biti budan ili zaspati.Preko puta mene neka baba jednolično hrče  kr-kr...kr-kr...uvijek istom jačinom.Čini mi se da to traje satima.Kad god pogledam kroz prozor vidim samo tamu nikako da svane a čini mi se da i neće nikad.Sve sam nerovozniji.Nešto je počelo da me davi u grlu.Ponovo se znojim. "Nema ti dijete gore bolesti od ne spavanja" sjetim se riječi moje babe Anđe.E da znaš baba da i nema. Izgovaram naglas."Pa ja sam gladan i to je razlog moje nerovoze.Ko zna kad sam zadnji put jeo.Mislim da  je treći dan kako nisam pošteno jeo.Na stočiću preko puta mene vidim kutiju od keksa,voda mi krenu na usta.Vidim da je onaj što je njegov keks budan.Dozivam ga."Jaro baci jedan keks." "I ja sam gladan" kaže."nećeš crknut ako meni daš jedan"prigovaram."Rado bi ti dao al ne mogu"odgovara.Tek tad primjetim da mu je desna ruka u gipsu a na lijevij mu fiksator.E jebem te srećo.Ja nemogu da hodam a njemu izranjavane ruke.Eh da mi je sad onih makarona što su se prosuli našem konjovodcu Mirku a on ih pokupio sa puta zajedno sa zemljom i kamenjem i donio da jedemo i koje vadi kutlačom kojom udara konja kad mu stane u brdu."Ojjjjjjjjjjjjjj  majko moja!"začu se iz ugla sobe."OoooooooooooooooJ"!

Potpuno sam se umirio,nerovoza me popustila ,glad ne osjećam.Vruće mi je i nekako uspijevam da pomjerim ćebe kojim sam pokriven.Kako sam se otkrio vidim zavoj na lijevoj nozi.Nikako ne mogu da se sjetim da li sam renjen i u nju.Ali zavoj je tu što dokazuje da jesam.U njoj ne osjetim nikakav bol.Gledam u desnu visoka amputacija odmah iznad koljena.A malo mi je trebalo da mi ostane koljeno.E jebga Zorane Živ si to je sad najvažnije.O bože nikad više neću igrati fudbal a do duše nikad i nisam bio neki fudbaler.Nikad se više neću potrkati sa bratom ,kad malo cugnemo, od kafane Velež do kuće nekih sto pedeset metara. Samo me tri puta pobjedio al sam ga jednom pustio.Moraćemo nešto drugo smisliti od sad ćemo obojica hodati na protezama.Pa naravno izvodićemo slobodna bacanja.Al tu sam donji uvijek je bio bolji košarkaš.Nikad više pješice do velikog polja.Nikad više....Hiljadu nikad al samo je jedan život a ja sam živ bogu hvala.U svim tim svojim razmišljanjima  tugujem nad svojom sudbinom ali se u isto vrijeme i hrabrim.Iz četvrtog reda sa radija se čuje pjesma Tome Zdravkovića. Dotako sam dno života, i pakao i ponore ali ti mi uze dušu ej prokleta ženo mlada......Njega muče ljubavne brige a mene sasvim nešto drugo.Napokon prelomim negdje duboko u sebi nema tugovanja ni razočarenja život se nastavlja. Iz daljine se začuje pijetao. Pogledam kroz prozor počelo je da sviće.Baba preko puta i dalje hrče.Sve mi se čini da svi na svijetu spavaju i da sam samo ja budan.

Probudio sam se pred bolnicom.Ležim na nosilima spuštenim na zemlju.Mrak je već odavno pao.Sa okolnih brda još se čuju eksplozije.Čekamo sanitet koji će nas prebaciti na Pale.Pokušavam da saznam kakvo je stanje na frontu.Pitam nekog đeda koji je vjerovatno čuvar bolnice."Tučemo ih sine ko volove.Ništa se ti ne brini samo odmaraj,nigdje nam nisu probili linije".Kaže da in ima sina na frontu i ne zna ništa o njemu. Nudi me cigarom. "A ta armija PIH" nastavlja priču "će da se raspadne kad ih mi podufatimo".

Sanitet stiže.To je TAM 110.U njemu je četiri ležaja,dva gore dva dole.Mene unose poslednjeg.Srećom smješten sam na donji ležaj."Zole"! Neko me doziva.To je Dragan ,nekad smo radili zajedno.Glava mu je zamotana i jedno oko.I on ide za Pale ali pošto može da sjedi on će sa vozačem u kabinu.Preko nas prelijeće granata i pada negdje iza bolnice.Nikako da krenemo.Mene već počinje da hvata nerovoza,a i nešto me žulja između plečki.Nakon nekoliko minuta ulazi sestrai krećemo.Sestra me pita kako sam i treba li mi nešto ,pokazuje mi flašu s vodom.Na licu joj se vidi umor.Ostala trojica spavaju samo ovaj iznad mene nekad zakrklja .

Ponovo sam zaspao.Budi me otvaranje vrata.Pomislio sam da smo već na Palama.Na vratima se pojavljuje vozač i grubo sestri kaže da spusti roletne na prozorima.Sestra me obavještava da smo u Butilima .Pa  mi smo tek krenuli a ja mislio da smo stigli,tek smo desetak kilometara od bolnice.Zabrinut sam jer znam da put dobrim dijelom prolazi uz same linije razdvajanja.Do Pala ima sigurno osamdeset kolometara,moramo obići čitavo Sarajevo.Počinjem da trpim velike bolove.Ovaj iznad mene počinje da krklja i mlatara rukama.Osjetim da sam se nageo naprijed,znači počeli smo da se penjemo.Prošli smo Vogošću.Ponovo krkljanje,šištanje i mlataranje rukama.Sestra pokušava da mu pomogne ali je on udara rukama i ona ne može da mu priđe.Guši se.Mahajući rukama podiže roletnu.Osvjetlio nas je i sad smo idealna meta.Oko nas već fijuću meci.Čujem dobro poznati zvuk granate koja nas  prelijeće i eksplodira iznad nas, srećom malo dalje.Sestra očajnički pokušava da spusti roletnu,a ja da uhvatim ruku ovog nesretnika iznad mene.Vozač ubrzava i mi odskačemo po ležajevima.Ranjenik desno iznad  mene samo što ne padne ali ga sestra zadržava uporedo se boreći sa rukama ovog iznad mene.Još samo da nas pogode ovako izmrcvarene i umorne.Odskačem po ležaju i trpim užasne bolove. Stalno pokušavam da uhvatim ruku koja udara sestru i napokon uspijevam.Sestra brzo spušta roletnu.Zviždanje metaka prestaje,vozač usporava ali zato bolovi ostaju i sve su jači.Sestra uzima neki aparat i pomaže onom pri disanju.Malo se smirio.Čvrsto mu držim ruku i mislim da će ga rame boliti čitav život.Sanitet nalijeće na rupu.popuštam stisak.Sestra je odletjela u drugi kraj saniteta.Ponovo počinjemo bitku sa rukama koje udaraju sestru.Utoj borbi sestri se raskopčava bluza i potpuno otkriva grudi. Moj pogled je prikovan na te velike ,oble,čvrste grudi.Hvata mu ruku i ja joj kažem da ga veže,što ona i čini.Moj pogled nikako da ode dalje od prsa.Uh kako su krupne prolazi mi kroz glavu.Ali sestra namješta bluzu nesvjesna mojih pogleda.Primjećujem da mi je zavoj prokrvario.Kažem sestri a ona mi objašnjava da je to normalno poslije takve oparacije, a i da nije moralo je malo poslije ovakvog lomatanja.Pomoći ću ti koliko mogu kaže.A da nije ni svjesna koliko mi je već pomogla.Kako sam joj ugledao grudi više me ništa ne boli a mogao sam da vrištim od bolova.

Sestra vadi cigare i odmah ih vraća u džep."Zapali"kažem "nećemo pocrkati".Što ona uz osmijeh čini."Odavno mi nije bila teža noć"kaže.Po brzini kojom se kreće vozilo zakjučujem da smo na asfaltu,znači blizu bolnice.Pred bolnicu nas istovaraju kao kakvu robu.Neko me pita u šta sam sve ranjen kao da se ne vidi.Grubo me podiže u sjedeći položaj zagledajući mi leđa."Samo noge"čujem.Oh kakav kreten zamalo se ne unesvjestih od naglog pomjeranja."Nosite ih unutra"!Sestra im predaje dokumentaciju.prilazi mojim nosilima."Hvala ti ne znam kako bi bez tebe izdržala ove noći,puno si mi pomogao"."I ti meni".Kažem a licem mi pređe smiješak.

Budim se.Žedan sam.Svjestan sam svega,znam gdje se nalazim,samo ne mogu da otvorim oči.Oko sebe čujem glasove i eksplozije granata u daljini.Dozivam sestru da mi donese vode.Neko mi odgovara da budem strpljiv da ću dobiti ali poslije.Počinjem da razmjšljam da li je amputacija iznad ili ispod koljena.Kada sam ranjen osjetio sam bol između koljena i stopala,to mi daje nadu da je koljeno čitavo i da ću mnogo lakše hodati na protezi.Bože kakva sudbina brat mi je ranjen na početku rata i amputirana mu je desna noga ispod koljena,i moja je desna.Ponovo žeđ, imam osjećaj da mi grlo gori.ponovo tražim vode i isti odgovor."Strpi se".Zaspim.Ponovo žeđ,popio bi čitav okean.Odnekud dopiru zvuci pjesme od bolera,ili mi se samo pričinjava,....povedi me u zemlju galebova povedi me u jedan novi dan..."Ovaj nešto pjevuši"čujem kako neko pored mene govori."Možda je prolupo"odgovara drugi.Napokon dobije  m vode,ali jedva popijem gutljaj.

Čujem zvižduke granata i eksplozije u blizini.Jedna je eksplodirala opasno blizu čujem kako se prozori tresu."Sestro,sestro"panično dozivam"nosi me u podrum".Uhvatila me panika.Nikad se nisam bojao granate samo minskog polja i da ne iskrvarim."To su naši" čujem sestru."Kakvi naši u pizdu maternu pa ovo padaju oko nas. Nosi me u podrum".Sestra mi govori da se smirim zbog drugih a podruma i nema.Eksplozije postaju dalje i rijeđe.Opet zaspim. Čujem kako me neko doziva ali nikako da otvorim oči.Neko govori nosite ga u sobu.Budim se tek ka d su me počeli prebacivati na nosila.Dok me nose kroz hodnik vidim dosta ranjenika.Neki leže u nosilima na podu.Bože kako li je stanje na frontu.Negdje oko sredine hodnika vidim Radu.Rada djevojka s kojom sam se nekad zabavljo.Šta li će ona ovdje ,mozda joj je neko ranjen.Hoću da je pozovem ali mi suva usta i ne mogu da ih otvorim.Unose me u sobu sa dva kreveta.Čim su me spustili podižem se na laktove i primičem noge jednu drugoj,mjerim dužinu."E jeb ga" progovaram.Vidim da je amputacija iznad koljena.Dragan koji je sa mnom u sobi me gleda zađuđeno."Ja se bojim da će mi noga ostat kraća a ti ništa" kaže Dragan.Tek tad primjećujem fiksator na njegovoj nozi."E Dragane budalo".Kaže.Ja se malo osmijehnem.San me ponovo obara.

Neko me doziva.Ali nemogu da se probudim.Osjećam nečije tople ruke po licu.Poznajem Cecin glas.Sav sam srećan,ali ne mogu da otvorim oči.Došla je pod kišom granata da me posjeti.Miluje me po licu i nešto mi priča ali ja ništa ne razumijem.Ruka joj prelazi preko mojih usana i ja je ujedem za nju.Nikako da otvorim oči da je vidim.San me ponovo obara.Budim se i neznam da li sam sanjo illi mi je neko dolazio u posjete.Pitam Dragana jel mi ko dolazio.On poče da nabraja:"Ceca,mora da ti je cura,njoj si se najviše obradovo,Čedo,Milade,bilo je još al nisam zapamtio".Ne sjećam se nikog sem Cece i drago mi što nisam sanjo.

U sobu ulazi dr Lazić nešto petlja oko moje infuzije i govori sestri ovog spremite za trasnsport na Pale".Ja počinjem da se bunim neću."Slušaj sine bar deset ljudi je molilo mene i doktora Pejića da te prebacimo znači ideš".Meni nije pravo znam šta me čeka po onim rupetinama od puta ali ćutim.

Ležim na ćebetu.Toplota koja mi se razlijevala tijelom polako prelazi u ledenu jezu.Sve mi je hladnije i hladnije.Dolina ispod mene bolno ječi pod udarima granata koje i dalje prelijeću preko nas.Polako se podižem na laktove.Gledam svoju kuću.Šta li mi rade otac i majka.Kako li majka izdržava sa njim.Neće da je sluša i redovno uzima tablete."Čuvaj se" prolazi mi glavom .Kao da je nešto osjetio pa me upozoravao.Podižem se više na laktove.Vidim da iz ćebeta vire dvije čizme.O kakva me radost obuzela tog momenta.Bože pa noga nije odbijena,obadvije su tu.Obadvije čizme!Vjerovatno sam samo teže ranjen.Ne daj se, ne paniči, budi miran.Hiljade misli mi prolazi glavom.Sanitet staje pred nas.Izlaze Dobri i Neđo.Neđo je naš doktor.Svi ga zovemo Dok.Student je  stomatologije."Ko je ranjen"?" Zoka". Odgovaraju mu.Dok otkriva ćebe gleda u noge."Dobro ,dobro podvezali ste nema jakog krvarenja.dajte ga unutra".Meni je bilo najbitnije kad sam čuo da nema krvarenja."Kako se osjećaš"?Čujem  Doka."Jebajga".Odgovaram.Smještaju me u sanitet.Bolovi postaju sve jači.Vidim pored mene neko sjedi.To je Boki,ima bolnu grimasu na licu."Boki ,gdje si ti pošo"?Pitam ga."Zakačilo i mene u leđa".Odgovara.Vidim da bulji u moje noge."Kako to izgleda"?Pitam ga.Klima glavom i nešto nerazumljivo mrmlja.Nešto govori što bi moglo da liči na pa eto nako.Pitam ga hoće li mi ostat noga.On odhukujei kaže:"Hoće".To je tako izgovorio da mi je bilo jasno da neće .I tog momenta sam se pomirio s tim da neću imati nogu.

Do bolnice nemamo mnogo desetak kilometara.Svaka rupica na putu mi pravi nesnosne bolove.Samo da izađemo na asfalt biće lakše  razmišljam.Ali nikako da izađemo iz šume.Nekako mi se oteglo.Vozimo se niz brdo i moram da se držim rukama jer stalno klizim naprijed.Vidim i Boki osjeti svaku rupu po njegovim izrazima na licu."Koliko ima dobrice,gdje smo"?Pitam prvi put."Evo brzo će mo,blizu smo ,pa znaš". Odgovara Dobri.Meni se čini da putujem satima.Nalijećemo na neku rupu i to mi stvara takav bol da samo što ne izgubim svijest.Pa zar više nismo stigli kao da putujemo na Pale a ne u Blažuj.Razmišljam."Gdje smo Dobrice,oćemo li"?"Tu smo blizu,pilana".Pa mi smo tek krenuli jebala ga pilana a vozimo se ima sat.Ponovo razmišljam u sebi.Trruckanje se nastavlja i bol prelazi u konstantan."Hoćemo li brzo"?Ponovo pitam."Šta da mu kažem Dok"?Čujem Dobricu."Ćuti i vozi,nije mu lako". Odgovara Dok.Napokon ugledam betonsku podzidu.Dobro je nadvožnjak, Blažuj ,tu je bolnica.

Vrata od saniteta se otvaraju.Vidim Doka kako na nekog viče."Brzo ,brzo".Boki izlazi i na leđima mu vidim poveću krvavu mrlju."Daj ta nosila ,brže".Čujem Doka."Šta ste ovo donijeli ,samo  mu treba još da ispadne"Dok i dalje galami.Vidim nosila kako lete kroz vazduh i čujem tresak.Nosila napokon stižu prebacuju me na njih .Bol mi prolazi tijelom ,gubim svijest.Budim se u operacionoj sali.Oko mene sestre.Ležim na stolu.Hladno mi je sav se tresem.Sto kao da je napravljen od samog leda.Ne osjetim nikakvu bol.Sestre mi kidaju  dugmad i skidaju košulju.Rasjecaju pantalone."Budan je"Kaže neka od njih."Samo radite".Čuje se muški glas.Malo podižem glavu i vidim svoja stopala.Desno nekako čudno položeno po stolu.Svo je nekako tamno.Pokušavam da mrdam prstima.Ne uspijevam samo osjećam da mi to stvara bol.Pokušavam ponovo.Opet prsti ne slušaju.Napokon odustajem.Sada sam sto posto siguran da ostajem bez noge.Ali neka kad može burazer sa protezom mogu i ja."Koja li je krvna grupa"?Čujem sestru."Nulta sam ,nulta pozitivna."Odgovaram."Pazi da ti ne bi vjerovali".odgovaraju sestre u glas.Napokon se pojavljuje doktor Pejić.Meni prinose neku masku.Počinjem da pričam ."Ja... tebe... do..ktore.. znam,ti...ti...si rođak...moga kuma...A onda osjetim kako se polako opuštam,nekako mi lijepo i toplo."Laku noć" čujem kako neko rečeI tonem u duboki san.

Granate i dalje prelijeću preko nas iz pravca Ormanja.Iz dubine Igmana čujemo ispaljenja iz VBR.Kroz nakoliko sekundi se začuju eksplozije na Ilidži.To traje satima.naša artiljerija sporadično odgovara.Umorni smo ,gladni,ne ispavani.Ne mogu nikako da zaspim.Znam sebe kad se umorim teško zaspim.Većina mojih drugova kunja po zemunicama.Zuuum,fiiijuu,duuum,traaaas.Muzika raspoloženja se nastavlja.A onda iz naše dubine artiljerijski plotuni.Duuuuum.Pa fijuci naših granata.Kako lijep zvuk kad znam da su naše.Po kotama ispred nas i dubini neprijatelja počeše eksplozije.Bruuum ponovo iz naše pozadine,pa opet...Tenkovi sa Ban Brda počeše da tuku put preko Igmana.Muslimanska artiljerija zaćuta poslije žestokog odgovora.

Noć se polako primiče.Na stražu ću poslije ponoći.Jedem neku konzervu bez ikakvog ukusa.Glad i ne osjetim i ako nisam ništa jeo od juče.Stalno zijevam ali nikako da zaspim.Mučim se u zemunici na tvrdom neudobnom krevetu napravljenom od ukovanih bukovih grana.Izlazim na polje u noć .Pušim.Hladno je za juni.Oko mene tišina.Nekakva teška,prosto pritišče i guši.Mnogo mi je bilo lakše dok je "grmilo".

Dolazi vrijeme za stražu.Bojan i ja smo zajedno između keca i trojke.Kec je na samom vrhu dok je trojka malo ukoso ispod.povezani su strmim tranšeom iskopanom u kamenju.Tiho razgovaramo.Stalno osluškujemo.POvremeno jedan od nas malo prikunja.Kad sam bio slobodan nisam mogao, a sad spavam stojeći.Boki mi daje limun koji je našao u torbi nekog muslimana.Limun mi gasi žeđ i osvježava me.Silazimo prema trojki.Stavljam šljem na glavu.Težak mi je.Pretežak.

Nikako ne mogu da se smirim.Gdje god stanem nije  mi sigurno.Sve me podilazi neka jeza.Nije od hladnoće.Stalno mijenjam mjesto.U dubini Ormanja čuje se pomijeranje tenka.Ako nas je nanišanio u toku dana a sad se pomijera ne može nas pogoditi.Ako nas nišani sa IC uređajem opet nas ne može nanišaniti predaleko je. Znam to jer odlično poznajem tenkove.Dum!Začujem ispaljenje.Nekako mi laknu.Tiho šaputanje granate visoko iznad nas me malo smiruje.To se tenkista odlučio malo za grad.Tras začu se u dolini ispod nas.Granata je pala negdje oko crkve.Dobro je ne gađa nas.

Dum!Drugo ispaljenje.Pa ovo nije tenk!Minobacač!Sinu mi kroz glavu."Bježmo eto je".Reče Bojan.Samo što sam napravio korak,začuh "s" neopisivo kratko .Vrućina mi zahvati desnu nogu.Pakleno je vrela,vrućina se širi uz tijelo.Leđima udaram u kamenje.Vrelina prelazi u bol.Osjećam kako mi nešto prži i lijevu natkoljenicu."Odbi mi nogu".Ne znam da li govorim ili mislim,da li ćutim ili vrrištim.Pokušavam da ustanem.Rukama pipam neku tečnost."Krv".Iskrvariću.Čitav rat sam se toga plašio,da budem ranjen i da iskrvarim.Iznad glave vidim kanister za vodu,sav je izbušen.Nije krv voda je.Kao da lebdim.Kao da se gledam iz visine.To sam ja ležim.Ustani,ustani.Gledam u visinu a u glavi mi zuji,nikako ne mogu da se orijentišem.Šta bi.

 "Momo...Momo". Ne znam da li ga dozivam ili samo pokušavam."Momo....odbilo mi nogu"Ponovo ne znam da li glas izlazi iz mene.Tog momenta sam samo vjerovao u Momu.Njega poznajem odavno,uvijek mi je bio drag..Pokušavam da ustanem.Noge me ne slušaju.Rukama se odupirem o kamenje.Napipo sam lopatu,pokušavam da se oslonim o nju ali desna noga mi je teška,ne mogu da je podignem.Neko mi prilazi.Vidim kako Bojan baca bombe.Nečije ruke me podižu."Brzo... daj ga meni... na leđa...brže".Svaki pokret mi stvara veliku bol.Oko mene vidim Dragana,Momu,Boru.Na nečijim sam leđima.Nosi me uz tranše.Obuzima me neka toplota.Bol kao da umanjuje.Na trenutke kao da gubim svijest ili zaspim a i vrijeme je više tri noći ne spavam."Jest težak pomozite mi".Preuzima me neko drugi.To mi ponovo stvara bol.Ponovo osjećam neku toplotu uz tijelo,samo mi desna noga teška iz nje mi stalno dopiru pulsirajući bolovi.Sve su jači i duži.Tranše kao da je dug kilometrima nikako da izađemo iz njega.

Na izlazu iz tranšea me spuštaju na ćebe.Dejo prilazi i gura mi neku tabletu u usta,izvlači mi kaiš i vidim da ga zateže oko moje noge.Ponovo me hvata panika "iskrvariću",zato mi on steže nogu mora da punio krvarim."Ko je ranjen".Poznajem Acu.VIdim ga kako gleda u moje noge i okreće glavu.Čas sam svijestan čas ili u nesvijesti ili spavam.Oko nas padaju granate.Granate se nikada nisam bojao.Ni sad ne osjetim strah,samo želju da živim."Nosite ga do puta"čujem Acu"saće sanitet".Ponesu me na ćebetu.Neko meuhvatio za šljem.Kaiš od šljema poče da me davi.Pobunim se i taj me pusti.Skinem šljem i bacim ga u šumu.Iz doline dopire zvuk saniteta.to me malo smiruje.

  Pješadijska pucnjava na našem dijelu fronta je skoro prestala.Ali iz pravca Ilidže,Vele,Ilijaša još uvijek se čuju artiljerijske salve.Sarajevski front je napadnut čitavom svojom dužinom.Na našem dijelu nije bilo pomjeranja i ako smo imali žestoke napade od Igmana preko Košćana do Vele.Naša brigada se branila od tri korpusa prvog,četvrtog i sedmog.Prve vijesti govore da ima poginuluh ali "ne tako puno"s obzirom na silinu udara koji smo trpili.Kod nas na koti dvojica poginulih Čedo i Relja.

Pušimo i čutimo. Iza Igmana se pomalja zora.Nikad se nisam toliko obradovao svanuću.Nikad mi Igman nije izgledao ljepši.Ispod njega Hadžići.Za neko ljepše vrijeme koje pamtimo reklo bi se usnuli.Ali ove noći teško da je iko spavao.Preko nas i dalje prelijeću granate.Odlično vidimo kako padaju oko pošte i crkve.Inače crkva je bila glavna meta tokom čitavog rata.Mnogo je civila izginulo u okolnim zgradama dok su gađali crkvu među njima i dvoje djece.Sjećam se neke bake koja nam je s prozora Vampirice govorila:"Uzmite djeco eksploziv pa je roknite da nas se više manu"

Oko nas svuda tragovi bitke.Razbacane čaure.krvavi prsluci.Srećom nisu naši,poodkidano granje,rupe od granata.Skupljamo sve, ja pronalazim jednu pušku odmah ispod rova.Malo dalje pronađen je minobacač 60mm,dosta torbi sa hranom, u svakoj torbi limun ,narandža,haše, kikiriki ,pašteta, čokolada,jedan hljeb šteka Drine,ovi se bili spremili da ostanu duže.Pronašli smo šest puški,devet krvavavih prsluka,nešto bombi i mina za minobacač.Ispod trojke nose jednog poginulog muslimanskog vojnika.Neki ga poznaju,mada jedva,pogođen je iznad desnog oka i ima veliku ranu.Nekako mi ga žao,ali jebiga da mi nismo ubili njega on bi nas.Odvajam se sa Slobom,Naslanjamo se na drvo i onako ćutimo.A šta i da kažemo jedan drugom.E jebem ti raketu zamal ne izginušmo zbog budale.Razmišljam u sebi.

Udaljini vidim rodno selo i misli počinju da mi se roje.Oduvijek se u mojoj porodici ginulo u ratovima.Uvijek su pominjali nekog Miću koji je umro u Beču poslije bitke na Soči.U drugom svjetskom ratu ustaše ubiše sedmoricu onako pred kućom.U ovom poginuše mi dva rođaka Srele i Gaša.Misli mi skreću na veselije teme.Jednom kad sam istovaro neki crijep Nino mi se privuko i ukro  pivu.Dijete se napilo a njegova majka umalo da me strpa u top.Misli mi prekidaju zvižduci granata koje prelijeću preko mene.

Na položaj nam dolazi pukovnik Savić.Sav je sretan što smo se odbranili.Na nekom referisanju kod Mladića on je reko da tamo gdje njegovi ljudi drže front"Turci"ne mogu proći.I sad je sav važan."To sokolovi to junaci nedajte se"Stalno ponavlja.Kratko nam prenosi stanje na frontu.Prvi utisci govore da je napadač potpuno razbijen i da je pretrpio velike gubitke.Naša artiljerija nije mogla odmah da dejstvuje jer je bila pod kontrolom snaga UJEDINJENIH NACIJA.  Očekuju se još jači napadi mada nas više ne mogu iznenaditi.Nema opuštanja.

Raketa je zasvijetlila odmah iznad naših glava.Šumu je obojila svojom narandžastom svjetlošću.Bili smo osvijetljeni kao u sred dana.

Onaj njihov bofors je izvršio korekciju.Njegove granate su počele da padaju odmah ispred nas zasipajući nas zemljom i kamenjem.UUUU, zuuum.Protutnja nešto iznad nas.To nas vjerovatno gađa njihov tenk i sam iznenađen darom koji mu je podarila raketa.Muslimani su počeli da nas zasipaju granatama.

"Jebo mater i ti i tvoja raketa,sad si našo da je ispališ"!Čuje se iz naših rovova."Ako ikad saznam ko je ispalio ubiću ga"!

Pretrčavam do keca i provirujem kroz puškarnicu.Suzavac mi peče grlo i oči.S Visa ponovo počinje da puca naš flak.Ovaj put ne pogađa trešnju.Zrna mu padaju sedamdesetak metara ispred nas.Markoni  nišandžija na flaku dobro poznaje teren i zna šta radi a radi to odlično.

Granatiranje prestaje i ponovo počinje pješadijska bitka. Muslimanski vojnici ponovo kreću u napad.pucam kroz puškarnicu. Ispred sebe čujem "daj taj RB" ispred mene su na nekoliko metara.Bacam se u tranše udarajući glavom u kamenje.

Duuum!Da sam se bacio sekund kasnije sad bi bio bez glave.Do mene dotrčava Slobo S osamdeset četvorkom.Naslanja je na grudobran i počinje da ih zasipa rafalima.Prekida s pucanjem samo kad namješta naočale koje mu padaju na vrh nosa.Ja dograbim papovku i počnem da ispaljujem tromblone.Kod četvrtog ispaljenja u malo da sebi otkinem prst. Kamo sreće da jesam.Naš flak izgleda pravi dar,mar napadačima.Počeo je da ih tuče u dubinu.Povremeno čujemo jauke.Mi ih tučemo svime što imamo.Ja sam se dograbio šezdesetke(minobacač 60mm)i  ispaljuijem mine samo osnovnim punjenjem.One padaju pedesetak metara od nas, sasvim dovoljno.Jedna od mina mi ostaje u cijevi ne ispaljuje se .

Pucnjava polako jenjava.Slobo vadi cigare i kaže:"E jebasmo im mater."Pušimo i ćutimo.Suzavac,barutni gasovi,dim, cigare baš super kombinacija.Ipak slađe cigare nisam ispušio u životu.Još poneka granata padne u blizinu.Većina ih prelijeće u grad.Svoj poraz će sad iskalidi na civilima.

Dumm,,zzuiuum fiju ... ... Napokon poče i naša artiljerija."E,dobrojtro,pizda vam materina!"Čujemo Čampin komentar koji izaziva smijeh.

  Ležim u zemunici ali san neće na oči.Izlazim i zapalim cigaru.Jezivu tišinu prekida povremeno šuštanje lišća,i sve češći  i sve jači Lindin lavež.Neko je gađa kamenom jer mu prekida san.Odlazim na spavanje i napokon zaspim.

Budi me pucnjava i Gagin glas."Ustajte!Ovo je napad!" Čampa i ja grabimo puške i izlazimo napolje gdje se bitka već zaturila.Pored nas zvižde metci i rasprskavaju se oko nas.Prvi put se susrećem sa rasprskavajućom municijom.Naš broving nemilosrdno tuče u pravcu napadača.Pucam u šumu i ako nikog ne vidim.Iz pravca Lokava  prema nama lete  užarene kugle. Vjerovatno bofors. Crvene kugle prelijeću dobrih deset metara preko nas,sigurno nas je nanišanio u toku dana.Srećom po nas loše.Vjerovatno i ne vidi gdje mu zrna eksplodiraju pa se i ne popravlja.Očekujem svakog trenutka da se naša artiljerija uključi ali od toga ništa.Artiljerija je pod kontrolom UN i teba vrijeme da se stavi u funkciju.Za to vrijeme muslimanska artiljerija se okomila na nas svom žestinom.Napokon sa Ban Brda popčinje  da tuče naš bofors,ali krtatko i prestaje.Koji im je kurac pomislim.Znam da imaju idealan pregled našeg lijevog boka.

Ispod mene na našoj trojci pucnjava se utišala.Pored mene  pronesoše nekog ranjenika.Neko mi govori da je trojka pala ali ne raspoznajem ko.Odmah bacim dvije bombe u pravcu trojke koja se nalazi desno ispod mene."Perhane! Perhane! Prrrr!"Čuje se ispod mene."Perhane!Jebali smo im majku."Neki od balija se kofrči.Saspem par kratkih rafala prema njemu i bacim još jednu bombu.Odozdo mi psuju četničku majku i zasipaju me rafalima.Ponovo "Perhane"!"Ne zovi ga on ti je "...... neko mu odgovara ali ne završava rečenicu.Pretpostavljam da je nastavak glasio pogino.Desno od mene iz pravca Visa  počinje da tuče naš flak(20mm) Ali pogađa trešnju iznad položaja na Kosmaču .Opasno je ugrozio naše.Ipak neka zrna su preletjela  i našla svoj cilj.Jedan  muslimanski vojnik iskače  iza tranšea na neka četiri metra  od mene i pretrčava prema našem rovu.Pucam u njega. Nikako da ga pogodim.Skreće u stranu i skače nazad.Čujem ga kako mi psuje majku i porodicu.Svuda oko nas se čuju artiljerijske eksplozije  napadnuti smo na čitavom frontu.Naš flak i dalje pogađa onu trešnju dok muslimanski bofors ponovo počinje da djeluje ali nas ponovo prebacuje.

Muslimani su se pregrupisali i ponovo nas napali.Potisnuli su nas i sa keca ali se i dalje uporno branimo.Pored mene Čedo,  nešto mi govori ali ga ništa ne čujem.Ustaje. Puca. Jasno vidim kako je pogodio nekog.Taj pada na leđa.Skoro istog momenta pade i Čedo.Jasno čujem kako krklja.Neko ga je  uhvatio za noge i izvukao. Još uvijek čujem njegovo krkljanje.Među nama je nastalo neko komešanje. počela je da nas hvata panika.O bože samo da svane,jer čim svane oni su gotovi.Čini mi se da su i oni toga svjesni pa kao da pojačavaju pritisak.                         Pomoć nam je stigla u pravo vrijeme."Dvica stavljaj maske" čujem kako neko govori.To je Dejo ispaljuje suzavac.Kakve maske i kurac odakle nam.Bjeličasti dim se počeo polako širiti ,sva sreća pa ga vjetar nosi ka turcima.Nekako mi izgleda da je sjebo više nas nego njih,već osjetim kako me peče grlo.Muslimanski vojnici što natjerani suzavcem što našim pojačanjem i samim tim većim pritiskom počinju da se povlače.Iza Igmana se počela pomaljati zora.Odjednom svjetleća raketa iz pravca Kosmača.Koja te budala sad ispali.

  Umoran sam i ne ispavan . Već nekoliko dana nisam pošteno spavao.Prije dva dana sam stigao iz Beograda,.u Beograd sam išao da izvedem oca sa VMA poslije operacije.Noćas sam bio kod Cece,cijele noći nisam oka sklopio.

Stojim pored ćilimare na Ilidži.Stopiram već četrdesetak minuta.Niko neće da mi stane. Ceca mi maše sa prozora.Razmišljam da raspalim pješice.Do Hadžića imam petnestak kilometara.Krećem lagano,valjda će mi neko stati.Mašem Ceci I krenem polako.

Negdje oko crkve mi staje neki džip.To je čovjek koga poznajem ali mu ne znam ime. Redovno me vozi na popravke tenkova u Ilidžanskoj brigadi."Buraz nešto gadno se sprema noćas"kaže mi."Izgleda da će nas turci noćas napasti i to žestoko kao nikad do sad".Kaže da je vozio komadanta bataljona na sastanak i da mu je on rekao da su dobili obavještajne podatke.U stvari za napad se zna odavno samo se nije znao datum.

Još jedna lažna uzbuna kontam.

Izlazim pred kućom.Sad ću na spavanje da nadoknadim sve.U kući majka i bolesni otac.Kafa na stolu.Majka mi kaže da mora na selo po krompir.Ja moram ostati sa ocem da ga pazim.U stvari on i nije toliko bolestan već samo pije tablete za smirenje zbog operacije glave, poslije moždanog udara,da ne bi pravio nagle pokrete.Moram da pazim da ne izlazi vani da gdje ne padne ili ne daj bože da  ne počnu padati granate.Majka odlazi .Nas dvojica započinjemo priču.Ubjeđuje me da je dobro ali ja se držim doktorove mjesec dana strogog mirovanja. Zaključam vrata i  ubacim neki film u video,srećom ima struje, to će ga držati mirnog sat i po,veliki je ljubitelj filmova.

Budi me njegovo drmusanje."Neko te traži na telefon ". Kaže.Kud nisi rekao da nisam kući rondam.Javljam se.Na vezi je dežurni iz remonta.Obavještava me da smo pod uzbunom i da se javim.Najbolje kad se smrači.

Majka stiže doslovce tegleći neke torbe pune krompira.Krompir,makaroni,grašak i tako u krug.Ponekad neka konzerva to je jedino meso koje vidimo.Četvrta godina rata  sve se istrošilo i ono malo para što je ostalo sa čuva "ZA NE DAJ BOŽE"!Kada sam kreno otac mi reče:"Čuvaj se,vojska se nešto uzmuvala".Te riječi su mi dugo bile u mislima.Za čitav rat mi to nije rekao ni jednom,pa ni poslije bratovog ranjavanja koje je veoma teško podnio.

Dolazim u Remont i tu nam niko ništa ne govori niti spominje ikakav napad.Razletili smo se po inprovizovanim spavaonicama s kafe na kafu.bogami se nađe i poneka flaša rakije.Rakija je bilo raznih ,od nekih sam znao mamurati po nekoliko dana.Obavještavaju me da sam u grupi koja će ići na Grnčar da pojača stražu.Odlazim na kafu kod Ljubinke i Milene.Tu nas je nekoliko .Žika nešto provocira Milenu onako drugarski na šta ona ne nasjeda.Ja posmatram Ljubinku prava je ljepotica i prvenstveno dobar drug.Pozivaju nas  koji smo određeni za Grnčar.  Kafu pijemo bez žurbe jebajga duga je noć stićemo.Ja onako u šali kažem ajde da se izljubimo možda se više nećemo vidjeti."A budale".Reče Milena .Ja se smijem.Krećemo pozdravljajući se.Gledam Ljubinku nekako mi ljepša nego ikad,nikad do tat je nisam prmjećivao na taj način.Ceca bi me ubila da me vidi (zato će sad kad pročita).

Okupljamo se kod kapije.Mrkli mrak noć bez mjesečine idealna za napad.Srle nas ko fol postrojava.Pita imamo li svi municiju ,vodu ...  Ni riječi otome da se očekuje napad,ili ja to nisam čuo.Krećemo u pravcu Grnčara u toplu proljećnu noć.Do vrha ima blizu dva kilometra ali je veliki uspon duša nam izađe dok se popenjemo.A večeras smo dodatno natovareni municijom i bombama.Znojimo se dok se penjemo.Čampa i Gaga su pored mene.Pušemo kao ježevi.Čampa ima neke rakije ali ne da dok se ne popenjemo.Na vrhu smo se povaljali mokri ko voda.Čampa nas nudi rakijom.NIšta jače u životu nisam popio lakše bi bilo progutati zapaljen bezin.Čampa se zajebo kad je razblaživo alkohol za rane koji je dobio u bolnici od nekog doktora."Jebajga bio mrak pa nisam vidio kolko sam vode nasuo". Smijemo se a usta i grlo nam gore.Gaga kaže da će on na stražu čitav dan je spavo. Linda naša kuja koja je tu snama stalno iskače na rovove i čas reži čas laje. Odlazimo na spavanje ne sluteći kakav nam se pakao primiče.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• Bolnica Koran
• PUT NA PALE
• Bolnički dani
• PUT U BOLNICU
• Ranjavanje
• Zatišje
• GRNČAR NAPAD 2
• GRNČAR NAPAD
• GRNČAR
• Čestitamo!

• Generalna [10]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom