Sjećanja

Bolnički dani

zole | 21 Jul, 2009 11:41

Budim se.Žedan sam.Svjestan sam svega,znam gdje se nalazim,samo ne mogu da otvorim oči.Oko sebe čujem glasove i eksplozije granata u daljini.Dozivam sestru da mi donese vode.Neko mi odgovara da budem strpljiv da ću dobiti ali poslije.Počinjem da razmjšljam da li je amputacija iznad ili ispod koljena.Kada sam ranjen osjetio sam bol između koljena i stopala,to mi daje nadu da je koljeno čitavo i da ću mnogo lakše hodati na protezi.Bože kakva sudbina brat mi je ranjen na početku rata i amputirana mu je desna noga ispod koljena,i moja je desna.Ponovo žeđ, imam osjećaj da mi grlo gori.ponovo tražim vode i isti odgovor."Strpi se".Zaspim.Ponovo žeđ,popio bi čitav okean.Odnekud dopiru zvuci pjesme od bolera,ili mi se samo pričinjava,....povedi me u zemlju galebova povedi me u jedan novi dan..."Ovaj nešto pjevuši"čujem kako neko pored mene govori."Možda je prolupo"odgovara drugi.Napokon dobije m vode,ali jedva popijem gutljaj.

Čujem zvižduke granata i eksplozije u blizini.Jedna je eksplodirala opasno blizu čujem kako se prozori tresu."Sestro,sestro"panično dozivam"nosi me u podrum".Uhvatila me panika.Nikad se nisam bojao granate samo minskog polja i da ne iskrvarim."To su naši" čujem sestru."Kakvi naši u pizdu maternu pa ovo padaju oko nas. Nosi me u podrum".Sestra mi govori da se smirim zbog drugih a podruma i nema.Eksplozije postaju dalje i rijeđe.Opet zaspim. Čujem kako me neko doziva ali nikako da otvorim oči.Neko govori nosite ga u sobu.Budim se tek ka d su me počeli prebacivati na nosila.Dok me nose kroz hodnik vidim dosta ranjenika.Neki leže u nosilima na podu.Bože kako li je stanje na frontu.Negdje oko sredine hodnika vidim Radu.Rada djevojka s kojom sam se nekad zabavljo.Šta li će ona ovdje ,mozda joj je neko ranjen.Hoću da je pozovem ali mi suva usta i ne mogu da ih otvorim.Unose me u sobu sa dva kreveta.Čim su me spustili podižem se na laktove i primičem noge jednu drugoj,mjerim dužinu."E jeb ga" progovaram.Vidim da je amputacija iznad koljena.Dragan koji je sa mnom u sobi me gleda zađuđeno."Ja se bojim da će mi noga ostat kraća a ti ništa" kaže Dragan.Tek tad primjećujem fiksator na njegovoj nozi."E Dragane budalo".Kaže.Ja se malo osmijehnem.San me ponovo obara.

Neko me doziva.Ali nemogu da se probudim.Osjećam nečije tople ruke po licu.Poznajem Cecin glas.Sav sam srećan,ali ne mogu da otvorim oči.Došla je pod kišom granata da me posjeti.Miluje me po licu i nešto mi priča ali ja ništa ne razumijem.Ruka joj prelazi preko mojih usana i ja je ujedem za nju.Nikako da otvorim oči da je vidim.San me ponovo obara.Budim se i neznam da li sam sanjo illi mi je neko dolazio u posjete.Pitam Dragana jel mi ko dolazio.On poče da nabraja:"Ceca,mora da ti je cura,njoj si se najviše obradovo,Čedo,Milade,bilo je još al nisam zapamtio".Ne sjećam se nikog sem Cece i drago mi što nisam sanjo.

U sobu ulazi dr Lazić nešto petlja oko moje infuzije i govori sestri ovog spremite za trasnsport na Pale".Ja počinjem da se bunim neću."Slušaj sine bar deset ljudi je molilo mene i doktora Pejića da te prebacimo znači ideš".Meni nije pravo znam šta me čeka po onim rupetinama od puta ali ćutim.